Дато обећање, љубав према природи и животињама, жеља за животом у амбијенту који лечи и душу и тело ујединили су се и 2019. године основана је „Фарма Ева“.

Храбар улазак у свет овчарства, који је до тада био потпуна непознаница оснивачима, носио је са собом велика искушења. У истом тренутку требало је оживети запуштене пашњаке, наћи адекватну радну снагу, решити основне инфраструкурне и егзистенцијалне услове за живот, како људи тако и животиња, и адаптирати се на породичан живот са више деце различитог узраста на локацији која није нудила елементарне услове за рад и развој.

Огромна вера и истрајност у намери да Фарма живи и пружи шансу да кроз посао и појединци дају свој допринос у једном оваквом изазовном подухвату враћања човека природи привукли су изузетан тим људи који су ову идеју спровели у дело.

Искуством, знањем, вером, надом, креативношћу, иновацијама допунили су се недостаци а Фарма Ева је постала фирма која сваког радника прихвата за члана породице, која је из дана у дан расла, и тиме је процес оживљавања постао реалан живот .

Овце су добиле чобане, пашњаци су добили овце, људи су добили посао, деца су добила другаре, сви ми смо добили здраве, традиционалне производе који су били на корак од изумирања...

Стара планина, чије је друо име Балкан, простире се приближно од Зајечара до Црног мора, у дужини од око 550 км. Припада групи веначних планина и по њој је заправо и цело Балканско полуострво добило име. Кроз историју је позната као планина на којој није било значајнијих битака. Представља природну границу између Србије и Бугарске а интересантна је и чињеница да локално становништво са обе стране планине у свом говору користи по три падежа.

Као одраз духовности и трагова живљења становништва остало је споменичко наслеђе Старе планине и многобројни етно објекти: куће, плевње, амбари са карактеристичним архитектонским склопом за ово подручје.

Овај крај је вековима важио за овчарско подручје. На пашњацима Старе планине је после Другог светског рата било и до 500.000 оваца а сир овога краја проналазио је свој пут чак до Беле куће. Старопланински (Пиротски) качкаваљ представљао је један од најважнијих извозних производа Србије.

Пространи планински пашњаци, дивљи и неистражени крајеви нетакнуте природе, густе шуме, лековита биља, многобројни водопади и изворишта воде чине слику амбијента у коме се налазимо призором који оставља без даха.

Нама најближа туристичка атракција која представља праву ризницу богатства за све љубитеље природе јесте славињско грло или росомачки лонци који је са правом добио надимак међу одушевљеним посетиоцима "српски колорадо".